Čarobni Roboti

Anika i Kosta su bili najbolji drugari. Jednog sunčanog jutra, dok su se igrali u bašti, Anika je ugledala nešto sjajno. „Pogledaj, Kosta! Šta je to?” rekla je Anika. Kosta je prišao bliže. Bio je to mali, blistavi robot! Robot je bio plave boje sa velikim, radoznalim očima. Polako je treptao i ispuštao tihe, vesele zvukove. Anika i Kosta su bili oduševljeni! „Zdravo, mali robote!” rekao je Kosta. Robot je odgovorio nekim čudnim, ali prijatnim zujanjem. Odjednom, robot je počeo da se kreće. Mahnuo je svojim ručicama i pokazao prema šumi. „Mislim da želi da idemo sa njim!” uzviknula je Anika. Kosta je klimnuo glavom. „Hajdemo da vidimo gde nas vodi!” Robot ih je poveo kroz šumu, a put je postajao sve zabavniji. Pokazao im je cveće koje svetli i leptire koji plešu. Anika i Kosta su se smejali. Robot je ponekad skakutao i igrao, a oni su ga pratili. Stigli su do jedne livade pune šarenih robota! Bilo ih je svih veličina i oblika. Neki su sakupljali cveće, neki su pevali tihe pesmice, a neki su pravili mehuriće od sapunice. „Ovo je čarobno mesto!” rekla je Anika, a Kosta se složio. Jedan veliki, narandžasti robot im je prišao. U ruci je držao korpu punu sjajnih bobica. „Hoćete li malo?” pitao je, na iznenađenje Anike i Koste. Njegov glas je bio topao i prijateljski. Anika je uzela jednu bobicu. Bila je slatka kao med! Kosta je video malog robota koji se trudio da dohvati visoki cvet. Pomogao mu je da ga ubere. Robot se radosno zahvalio svojim zujanjem. Anika i Kosta su shvatili da su roboti veoma dobri i korisni drugari. Proveli su ceo dan igrajući se sa robotima. Smejali su se, istraživali i uživali u čaroliji. Kada je sunce počelo da zalazi, njihov mali plavi robot ih je ispratio kući. Anika i Kosta su obećali da će se opet vratiti. Odlazak je bio težak, ali znali su da će se uskoro ponovo sresti sa svojim novim prijateljima robotima.